Marčelo - Tri Prsta

View previous topic View next topic Go down

Marčelo - Tri Prsta

Post by Admin on Mon Apr 26, 2010 7:06 pm

Marčelo - Tri Prsta

Refren:

Rasti, rasti, moj zeleni bore...

1. strofa:
Trošna vrata, cijuk šarke. Modra šaka blizu kvake.
Sekund oklevanja, k'o da starca grizu tajne...
stvari nisu sjajne kad se jave takne.
Java valja mrak preko tog praga.
Cura steže dana trag, pre no što sazna
gde je to došla i zašto je tu,
šta bi joj rekli ovi memljivi zidovi, što ih hrani muk?
Odlikovanja, puške, predmeti takvi svud.
Treba im svetla da zasvetle, al' u tami su.
Sami za sebe, čini se da tako mali su,
svedoci ponosu i zanosu, stvarima što ga zbunjuju danas.
Pored njih, pognute glave korača. Ona za njim,
ćutke, niko da pusti ni glasa.
..ali, tišina svakako beše od stakla:
bilo je pitanje časa kada će pući u param-parčad.
I napokon, ulaze u sobu. Stari se smeši, guta knedlu, sa njom i teskobu.
O, da samo može! Grimasa je taj osmeh.
Stid ga sede kose. Gadan je sam sebi, a ne ume bolje.
Iznajmiti kurvu sa sina - do vraga, Bože...
Koliko loše, koliko gore ovo još može...
...a ona? Da li bi shvatila, uopšte?
Morbidni dar, muška stvar - a ipak, ispod kože,
žmarci tutnje, grebu, prave procep,
jave bonsek ga kasapi u froncle.
Njoj šalje pogled... molećivi, slomljen pogled,
vapaj da shvati da on nije loš, da takođe vapi da shvati.


Refren


2. strofa:
On upire prstom u tu avet, drhti i kaže: "Ovo je moj sin, Mladen."
Prsti mir traže... puckaju zglobovi, ne zna sa njima šta će...
Do sada je sigurno shvatila zašto su mu modre šake.
Toliko puta njima udarao zid, tresao očaj...
Zar slabe ruke tako čvrsto drže očaj?
Već toliko meseci, ni da se trgne momak.
Praznim očima zuri u zid. A ona - ona ga gleda i žali.
Njega i stvari u sobi, jednako sive, reči joj fali.
Ali, stari čita njen pogled, oči ga ljute.
On je dočepa za skute, prosu reči na nju.


"Nemoj da ga gledaš tako! Nije on lud!
Nije retard, nisam ja monstrum što te dovedoh tu!
On je samo jedan od mnogih što odoše u vojsku,
a završiše na frontu. I neka je, za zemlju svoju!
Al' nameri se sudba, on mi strada od granate...
rešiše da mi ga vrate, ali vidi kakav je!
A najviše me boli, najviše, ovog mi krsta,
što mu je granata raznela, vidiš, tri prsta.
Da, baš TA tri prsta! K'o da mi se Sudba ruga!
Meni koji sam sve dao zemlji, zašto meni?
Branio je svuda, ono je moje znamenje
u predsoblju, šta mi vredi sada kad on ranjen je?
Ne mogu više! Ne mogu, neću da shvatim!
Šta vrede odlikovanja, sina ne mogu da vratim!
Dao bih život zemlji, uvek... al' čemu to?
Za koje sutra, kad je isto morao i on?
K'o da smo prokleti... koji je moj dug?
Šta smo krivi? Šta hoće od nas, dokle u krug?
Ti... nemoj da glumiš, znam da si smrt.
Toliko puta su mi tvoje oči stale na put.
Sad sam te prepoznao. Nije mi nešto žao.
Na moju dušu je odavno crni veo pao.
Sve sam dao. Sa životom dalje ne umem.
Predajem ti dušu. Ali ni sada ne razumem."

Refren

Epilog:

Ona ga uze za ruke, dodir beše k'o vetar.
Nežna i lepa i osmeha tako vedra,
reče mu da ne zna - jer, očima gleda.
A oči varaju, ona nije smrt za njega.
Ona je san, poruka iz daleka,
lako doneta od vetra sa lepšeg mesta,
da bi mu rekla da su priče ponekad tužne.
Mučne. Da po tome liče na ljude.
Da rukom Sudbe ne ispisuje se uvek bajka,
ali nikad, nikad nije gotovo pre kraja!
Sin mu je tu, živ je.
I priča nije gotova. Nije.
I onda nestade. Stara zavesa se zanjiha.
Starac zaplaka.
Priđe sinu, zagrli ga, poče da kopni led.
U sobi beše toplije...

http://www.balkanrap.ning.com

Admin
Admin

Posts : 440
Join date : 2010-02-06

http://balkanrap.euro-talk.net

Back to top Go down

View previous topic View next topic Back to top


 
Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum