Marčelo - Mrak

View previous topic View next topic Go down

Marčelo - Mrak

Post by Admin on Mon Apr 26, 2010 4:24 pm

Marčelo - Mrak

1.strofa:
Hladnoća. Mrak. Drhtaj. Strah.
Sapet. Nag. Krhak. Sam.
Dok, na patosu - blato svud,
kašljem mulj, a maštom zvuk
tutnji i seća na grub udarac tup,
već narednog časa, evo, budim se tu... tu?
Gde je to "tu", gde sam sad?
Besan sam, a svestan da nemam trag
kud van iz bezdana.
Pokrenuh um...a kosti? Čini se, sve su tu - i bole.
Prisilna igra: tišina kida mislima krila, dok tonem.
Sekundi. Večnost. Grč. Noge.
Pokušaj. Žmarci. Ništa. I opet.
Malo bolje. Ali ne...ne mogu još, ne..ne dovoljno.
Klecanje. Mučni napor, zamor, znoj.
Zamalo. Još malo. Izdrži...! Napokon!
Čini mi se sada sušta moć samo stajati uspravno!
"Ustasmo!" - s uzdahom, rekoh nogama svojim, a uzdah moj
primih u uši s užasom: prostor mi ehom vraća bol, i tada shvatam kob:
zatvoren, zarobljen negde - zašto je tako, i gde je
zatvor što sablasno nem je, kavez, moj usud i čemer?
K'o u snu breme - ono kada ne možeš da trčiš,
ono kada ne možeš da bežiš, i skamenjen ječiš.
U taj čas - tresnu me svetlo, snežno belo,
padoh mu u naručje zlo, nežno, slepo...
Kada podigoh kapke - svuda, desno, levo,
gore, dole oko mene je od stakla veo!
Prostor ceo - od ogledala satkan!
Niotkuda otvora, prozora ni vrata!
Na ivici snaga, maglovito shvatam
da u mene pilje bolne oči sa svih strana...
Ogledala! ...svi zidovi, patos, plafon...
O, gledam vas, kriva lica plove strahom...
K'o da mi sudi bezbroj mojih pogleda, sve je ja, znam,
svi se bojimo, strepimo gde je kraj naš...


Refren 1:
....mrak...!


(scena povraćanja)


2.strofa:
Odjednom, huk ruši muk. Zvuk grubi ubi mi sluh.
Da stupim - kud bih, kad tlu preti potres? Preki poče sud!
Drhte zidovi, tavan - i bezbroj mojih glava,
sablasni roj grimasa, hrli meni - krv mi ledi, shvatam tada
kakva je to zamka: prostor se skuplja, a kad
zgužva se skroz do kraja - zdrobiće me, to mi žele, sad znam!
Nada da ipak sanjam postade bleda i tanka:
stižu mi, nema spasa- smrviće me, nemam kud i tačka!
I baš u taj čas, šansa... u patosu je rupa!
Svest posta budna: shvatih, svetlo u sobi je stiglo otuda!
Sudba mi nudi uzmak, vratih osmeh za uzvrat.
Al' me njena ruka gruba tresnu već sledećeg sekunda, jer
rupa nema dna, nema dna, ne vidi se, nema ga!
Ako skočim, ni pod razno ne mogu preživeti taj pad! I šta sad?
Ovog sveta sav strah spoznah u trenu kad jak
osećaj gadnog kraja dade mi znak da skočim u taj kanal...
prštanje stakla... sada više nema natrag. Kotrljam se kroz sluzav, ljigav tunel bez kraja...
Ta tama grize oko ispod kapka, gmiže kožom, hitro stapa me
s mrtvilom mraka, gnjecavo crnilo vlada...
Padam... i padam... i plačem... i padam...
i najzad... eto kraja.. svetlo! Nada?
Izleteh i premreh i tresnuh o belo
- da li spas, il' opelo? Samo led, dušom celom.
I tad videh, shvatih, teško verovah javi:
moje lice, sasvim bledo, poput oblaka se nadvi nada mnom,
bedno malim, što je iskašljan na taj zid wc-šolje,
zbunjen vapim, hoću gore da se vratim...
I stidim se i gadim, jer sad mi je jasno sasvim
da bejah u svojoj glavi, da sam ispljuvan vani...
Ispovraćao sebe iz sebe, već se u dnu šolje davim...
Onaj nad šoljom - bivši ja - drhti, stenje i žvali.


Refren 2:
(Bol...) ...kakav to gnev moj čini da svest boj vodi za presto nad sobom?
I sve što bio sam pre tog trena - nije vredno, al' sad je svejedno. Ja nisam ja.
(Mrak...) ...kakav to gnev moj čini da svest boj vodi za presto nad sobom?
I sve što bio sam pre tog trena - nije vredno, i s jedom gledam svoje lice bedno tu iznad...


3. strofa:
Čitav bazdi na vinjak, zvera u ništa, a ipak
nije sam u kupatilu, neko ili nešto je tamo, iza...
neka sena... nije jedna... to su čovek i žena,
tapšu mu ramena, tad napregnuh oka polusnena,
i poznah ta lica tuđa, grozna što ga teraju da odmah
pusti vodu da skončam, kao otpad. Ona je
Sociofobija, on je 21. Vek, oni su
došli po njega, oni ga lažu da znaju lek! NE!
Ne budi glup, oni žele samo ljušturu,
samo olupinu, ljusku smušenu, bezličnu, skrušenu, srušen duh, uvek tuđ sebi samom,
budeš gluv, venčan s tamom, ne daj me, ne daj se, lažu te, molim te, slušaj me! Ne!
..ali već je kasno, on je začaran bajkom
- da sve će biti krasno čim ga prime u to carstvo,
gde nema bola, gde savest nije patrola,
gde si lišen mozga, gde si ponosni vlasnik bar-koda. On pušta vodu.
Poslednjim pogledom oka, vidim kako ga pohotno ljube,
ona je već gola... Orgijaju, skaradno slave, prodiru u njega...
On je balav i prazan i srećan i oslobođen svega.
Mrak.

http://www.balkanrap.ning.com

Admin
Admin

Posts : 440
Join date : 2010-02-06

http://balkanrap.euro-talk.net

Back to top Go down

View previous topic View next topic Back to top


 
Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum